Jelka

Jucerasnji dan mi je prosao urnebesno. Naime, moj svekar je zapeo da se kupi bozicna jelka. Covek ne slavi Bozic vec godinama, ali sada odjednom insistira da se svi okupimo na rucku i da se ukrasi jelka. Pri tome je sa poklonima premasio samoga sebe. Dovoljno je reci da je meni i muzu uplatio ni manje ni vise nego dva nocenja u divnom poljskom srednjevekovnom zamku, sto ga je papreno kostalo! Ja se naravno jos uvek oporavljam od srece i radosti, jer obozavam staru arhitekturu i nocenje u zamku ce sasvim sigurno biti neponovljiv dozivljaj. Dakle, jasno je da svekar sve ovo radi zbog mene i kontam da se na misterioznoj jelci takodje insistira iz istih razloga.

Uglavnom, ostavsi bez alternative i aduta, krenem ja juce da kupim jelku sa mojim svekrom, a pridruzi se i dragi muz. Obisli smo nekoliko vecih shoping centara na periferiji Ciriha. Izbor je naravno bio strava, ali se moralo sve obici da slucajno ne propustimo bas tu jednu, savrsenu jelku. Nakon cetiri prodavnice vracamo se u prvu, konstatujuci da je tamo bio najbolji izbor.

Muz i ja zapenili da uzmemo jelku koja se kasnije moze posaditi. Nista cudno, posto smo oboje u stilu mladih gorana. Svekar nece ni da cuje, zato sto su sadnice male. A to "male" znaci da su moje visine (citaj 1m 63cm) ili pak nesto malo manje. Na kraju zavrsimo tako sto moj svekar kupuje najvecu jelku! Ok, muz i ja se suzdrzavamo od svakih komentara. Barem onih glasnih... Uglavnom, kupujemo gigantsku jelku, odlazimo do kola i u narednih 20 minuta pokusavamo nekako da uglavimo jelku u gepek. Ako jelka stane, za nas nema mesta i obrnuto. Sedista su se na kraju morala obarati. Jedva smo se potovarili u kola i sve molimo boga da se vrh jelke ne slomi u putu, posto smo ga mukom i na silu savili kako bi stao.

Dolazimo konacno do stana. Jelka je toliko visoka da se savija pod plafonom! Osim toga, isto tako je i glomazna. Jednostavno, nemamo je ni gde ni kako staviti. Da ne poverujes! Svekrva se presavija od smeha. Muz i ja nastavljamo da se nerviramo na svu ovu glupost. Svekar ladno resava da jelku postavi na terasu! Ja mu kazem da je to losa ideja, jer ume biti uzasno vetrovito i ja sam u poslednjem naletu vetra skupljala staklo i sijalice sa komsijske jelke kako ne bi, ne daj boze, zavrsili u necijim ocima. Svekar mi na to kaze da se uopste ne nerviram, jer jelku ne moramo kititi! Koja je onda svrha te jadne jelke, ja stvarno ne znam. Uglavnom, to je bila kulminacija i ja sam se bukvalno od apsurda pocela valjati od smeha. Vrhunac je bio kada se nekoliko minuta nakon toga, i u toku mog pucanja od smeha, na vratima stana pojavila maksimalno nadrdana komsinica sa pitanjem da li smo normalni i da li znamo da je nasa jelka aterirala sa terase u dvoriste. Verujte da mi suze naviru i sada, dok ovo pisem. Sva sreca da stanujemo na prvom spratu i da pod terasom nema nista i nikoga. Mi smo se svi kolektivno valjali od smeha. Komsinica se naravno jos vise razbesnela. I tako smo, kada smo se dozvali, otisli da pokupimo jelku, koja je jadna sve to prezivela. Ma ludilo!

Prica se zavrsila tako sto je svekar pokupio jelku i nestao u nepoznatom pravcu. Vratio se nakon sat vremena sa skracenom verzijom te iste jelke, dakle negde i nekako je radila testera. Juce nam je otislo dva sata na kicenje, ali smo se definitivno dobro zabavljali.



Kiti li jos uvek neko od vas, velike dece, jelku? :)