Nasi vs. Nasi

Znam da sam obecala da cu pisati o svojim putovanjima, sto ne znaci da sam promenila misljenje, nego evo, sedim, razmisljam i nesto me jede. Moram to da izbacim iz sebe. Unapred upozoravam da ce biti wine & cheese varijanta, u kojoj cu pokusati da odgovorim na neke hejterske mejlove (tri komada, a cetiri izjave, za sada).

Od kako sam dosla u Svajcarsku, sagledala sam zivot i ljude iz jedne nove perspektive. Osecam se otprilike kao astronauti koji su po prvi put uzivo videli i iskusili ne svemir nego pre svega Zemlju. To nema nikakve veze sa samim inostranstvom. Ja sam i ranije putovala i boravila u raznim krajevima dovoljno dugo da sam i tada mogla reci da moje posete nisu bile iskljucivo turisticke. Naime, sasvim suprotno od ocekivanja, ja sam u inostranstvu iskusila jedno novo lice Srbije, odnosno „naseg“ mentaliteta. Prethodna analogija je sada (verujem) jasna.

E-mail izjava No. 1: Vidim da talasas po nekim blogovima, a ne zivis u Srbiji i ne znas sta se desava. Dosta mi je... (pa par psovki).

Ova izjava u prevodu znaci: Ne dopada mi se tvoje misljenje, a ne znam kako da kulturno i konstruktivno razgovaram sa ljudima sa cijim se misljenjem i stavovima ne slazem.

Uopste mi nije jasno zasto nasi ljudi koji zive u inostrantsvu nemaju pravo na svoje misljenje o zivotu u Srbiji. Zasto konkretno JA nemam to pravo? Pa ja nisam u Srbiji zivela pre pedeset godina da ne znam sta se desava. Naprotiv, zivela sam tamo do pre svega par meseci i ne patim od amnezije. Konstantno cujem i citam komentare tipa kako „dijaspora“ ne samo da nema pojima sta se desava, nego cak nema ni pravo na svoje misljenje. Ako se nesto kritikuje, ili ako se pak hvali nova sredina, automatski se nazivamo izdajnicima, stranim placenicima, ispranim mozgovima i slicnim imenima. Sa zaprepascenjem konstatujem da ovakve izjave dolaze cak i od visoko obrazovanih ljudi. No, prica se ne zavrsava na tome. Ide se mnogo dalje u prostakluk i seljacenje, pa nas „nasi“ iz Srbije sa zadovoljstvom podsecaju kako po inostranstvu radimo najgore poslove, a lazemo zemljake da nam dobro ide i da zivimo super.

E-mail izjava No. 2: Kao da ja ne znam da cistis svajcarske zgrade i klozete, a ovamo se pravis pametna. Imam i ja rodbinu po inostranstvu! Poznato je da nasi preko zive jadno i bedno.

Ova izjava u prevodu znaci: Moja rodbina cisti po inostranstvu zgrade i klozete, a ja patim od predrasuda i nemam nikakvog postovanja niti razumevanja prema rodbini i ljudima u globalu.

Prvo i osnovno, u civilizovanim zemljama ne postoji sindrom „posla ispod casti“. Inace, secam se vremena, koje nije bilo tako davno, kada su novosadska Cistoca i Gradsko zelenilo imali jedne od boljih plata u nasoj palanci. Ali niko nije hteo da ide da radi sa „Ciganima“ i cisti ulice. Tako su komentarisali. Krajnje su malogradjanski i jadni stavovi pojedinaca, koji na zalost odavno vise nisu pojedinci, vec uveliko cine povecu grupu bez pameti.

Kako je kod nas ispod casti da se ciste klozeti, zgrade i ostali javni i privatni objekti i lokacije, tako i nije cudo sto nam je zivotna sredina sve prljavija. Ali ne brine mene djubre van kontejnera, na ulici i po prolazima, jer ono se da pokupiti, ocistiti i vecim delom reciklirati. Vise me brine intelektualno djubre i prljavstina.

Ja nikada nisam prodavala takozvane gastrabajterske fazone. O sebi sam vec rekla dosta toga u svom prvom postu. Ovaj blog citaju ne samo potpuni stranci, nego pre svega moja porodica i prijatelji. Ali evo, posto neke ocigledno zivo zanima cime se ja licno bavim, moram vas razocarati i reci da ne perem klozete, ali da ne bih imala nista protiv ni da ih perem, jer ne patim od velicine i postujem svaki legalan posao. Moj suprug i ja pretezno zivimo od raznih formi dizajna. Izradjujemo web stranice, kataloge, postere i slicne prezentacione materijale. Dakle, zivim od dizajna i pre par dana su mi u udruzenju invalida, u kome radim volonterski, ponudili privremeni placeni posao u centru za rehabilitaciju. Prihvatila bih taj posao sve i da nije placen. I u Srbiji sam se bavila humanitarnim poslovima, pa sam ovde samo nastavila tradiciju. Ja u Svajcarsku nisam dosla sa namerom da ostanem, sto ne znaci da necu. Ne verujem u konacne odluke.

Dakle, nije tacno da nasi ljudi po inostranstvu rade iskljucivo „najgore“ poslove niti razumem zasto bi takve izjave bilo kome posluzile kao nekakav argument. Izgleda da ima onih koji nemaju pametnija posla i kojima je jedini nacin da se osecaju dobro i „uzvise“ tako sto ce pokusati da ponize druge.

Tacno je da ima dosta nasih ljudi koji po inostranstvu zive lose za zapadne pojmove, a opet bolje u odnosu na nase. Za to postoji nekoliko razloga. Prvo i najcesce, ima onih koji nisu u stanju ili pak nece da se integrisu. Ne zanima ih da nauce jezik i da napreduju. Ne zanima ih da se doskolavaju. Svaku paru ostavljaju na stranu za neku novu kucicu koju ce jednoga dana izgraditi u Srbiji u cilju vracanja u domovinu, uz komentar da zele da umru u svojoj zemlji. Valda se nigde drugde ne moze umreti tako. Ali dobro, zasto da ne? Svako ima svoje zelje i ciljeve. U toj grupi postoje i oni koji zadnju paru daju na nekakav Mercedes, BMW ili vec neka treca „besna“ kola, kako bi u svoje selo usli sa „ponosom“ i pokazali svima da su uspeli u zivotu i u inostranstvu. To da su kola toliko bitna i da su merilo necijeg uspeha, to ima samo kod nas i nama slicnima. Ne kazem da nema zaljubljenika u sportska vozila u inostranstvu. Kazem da su pre svega, u okviru ove dve grupe, razlozi za ljubav prema sportskim kolima potpuno razliciti, jer stranci nemaju razloga da kupuju ovakva kola u cilju impresioniranja svoje okoline, posto u njihovoj okolini vec svi voze dobra kola i babe furaju Ferari.

U istoj toj grupi, dakle u grupi nasih koji zive lose u inostranstvu, nalaze se i oni koji svaku ustedjenu paru salju svojima u Srbiju kako bi im pomogli, pa tako ovi ljudi jednostavno i nesebicno vise misle na svoje najdraze nego na sebe i vlastito zadovoljstvo, a pomenuti „najdrazi“ su (po komentarima koje cujem) odavno prestali biti zahvalni i smatraju da se pomoc vec sama po sebi podrazumeva i da pare padaju sa neba ili rastu na drvecu ( na kojem, nije precizirano), jer samo se u Srbiji tesko zaradjuje, a nasim „cistacima klozeta“ po inostranstvu je (odjednom i volsebno) mnogo lakse. Doduse, nerado spominjemo cime se bave, da se „ne brukamo“ po selu.

Secam se primera jako drage i dobre prijateljice, koja vec nekih desetak godina zivi u Nemackoj, i koja je morala da kupi ves masinu i TV, plati prevoz i carinu, samo zato sto je draga rodbina morala da ima ove uredjaje bas iz Nemacke. Dzabe im je objasnjavala da bi ih bilo bolje i jeftinije kupiti u Srbiji, ako ni zbog ceg drugog, a ono bar zbog servisa i garancije na uredjaje.

E-mail izjava No. 3: Pokondirena tikvo!

Ova izjava u prevodu znaci: Citao sam Jovana Steriju Popovica.

Neretko se cuje kako su se nasi u inostranstvu toliko promenili da ih vise ne prepoznajemo. A zatim su se i „pokondirili“. To je samo donekle tacno. Ako izostavimo grupu onih koji kupuju Mercedese za svoje selo, a koji su se sasvim sigurno seljacili i ranije (dakle, promenili se nisu), ostaje nam mnogo veci broj ljudi koji su u stvari uvek znali odakle dolaze i u kom pravcu se krecu, za razliku od ostalih. I naravno da su se promenili, jer im je upravo to i bila namera. Covek se seli u drugu zemlju u nameri da promeni i poboljsa sebe i svoju situaciju. Mislila sam da je to logicno.

Vecinu gore pomenutih je naterala sopstvena muka i nezadovoljstvo da napuste zemlju. To su ljudi sa ciljem i hrabroscu. Ljudi koji nisu izgubili nadu. Ne vidim zasto im zamerati. Ne razumem zasto bi ih neki radije videli u blatu i siromastvu, na nasem hlebu nasusnome. Valda je u pitanju ta tako izrazena potreba za solidarnoscu i samozrtvovanjem, koju naravno uvek ocekujemo od drugih, kao i primetna doza pokvarenosti. Eto, neko je skupio petlju i teska srca otisao za inostranstvo, dok ga jos nije sustigla kompletna apatija, i dok jos uvek ima nagon za prezivljavanjem, i taj neko vise nije „nas“ i nema pojima o cemu prica, niti ima pravo da prica, jer vise ne zivi u Srbiji i osim toga verovatno cisti klozete. A ima i onih kao ja, koji su otisli, ne zato sto su morali, nego zato sto su imali prilike i pozeleli da vide kako je ziveti u drugim zemljama, a takve jos vise mrzimo, jer ne mozemo da ih sazaljevamo, a necemo i ne znamo kako da se radujemo.

E-mail izjava No. 4: Nasi ostaju u inostranstvu jer ih je sramota da se vrate u Srbiju i priznaju da nisu uspeli.

Ova izjava u prevodu znaci: Draze mi je da se uljuljkujem takvim razmisljanjima i zivim u svom svetu fantazije. Ili svedeno: Nadam se i radujem tudjoj nesreci. Sindrom: Da komsiji crkne krava!

Neki ljudi su zaista zajedljivi i zlonamerni. Ja ne kazem da nema i takvih slucajeva, ali je cinjenica da se vecina ne vraca zato sto im je bolje tamo gde jesu. A ima i onih koji uspeh ne mere po kamari para koju su sacuvali u nekoj banci za povratak u otadzbinu, penziju ili Mercedes za selo, nego po kamari koju su potrosili za nesto sto su smatrali bitnijim od toga.

Mogla bih pricati beskrajno dugo i navoditi razne primere, ali i ovaj tekst je vec suvise dugacak. Znam da sve ovo, na zalost, mnogima nece promeniti misljenje, jer su njihovo misljenje i odluke uvek smrtne i konacne. U svakoj drugoj varijanti bi (ne daj Boze!) pogazili sebe i svoje svete principe. I dalje ce verovati da je svaki kamen spomenik. I dalje ce ono sto ne razumeju, niti zele da razumeju, biti pogresno i nazivano pogresnim imenima. Ima jedan sjajan grafit koji sam pre par godina zapisala i od tada ga nosim u novcaniku, a kaze: Sitna boranija se nece opasuljiti. Nekada mi je to bilo smesno, a sada pocinje i da me zabrinjava. Nasi vs. Nasi, od kojih su neki Nasi sasvim sigurno i Njihovi, itd. Izgleda da nam zaista nema spasa. Toliko smo zapljunuli i sebe i Nase da se nacija ne mora zapirati u narednih godinu dana. One man show! Neprijatelji nam uopste nisu potrebni.

U konacnom zakljucku, cinjenica je da su vecem broju ljudi neke zivotne vrednosti postale uzasno iskrivljene, sa tendencijom da kao takve i dozivotno ostanu, a predrasude vladaju i postovanja je sve manje. Neki pak vise nemaju nikakvih vrednosti, pa ni onih iskrivljenih. Puno je nesrecnih i ignorantnih, koju na svu svoju (i Nasu) muku jos pride pate i od „velicine“. Draze im je da se tese laznim nadama, greju na tudjim mukama i nipodastavaju druge. Draze im je da se porede sa gorima, nego sa boljima. A i lakse je, brate!